Основни књижевно-теоретски појмови

Тема као термин води порекло од thema што значи оно што је постављено. Тема представља јединствено значење дела. Тема нас упозорава како се књижевно дело односи према стварном свету. Тај однос може бити реалан и имгинаран. Тема често може да се открије у наслову али то није увек случај. Понекад се наслов поиграва са темом та је потребно дело прочитати до краја и саставити све структурне деонице.

Мотиви су најмање тематске јединице у неком делу и не могу се даље разлагати. Основна подела је на статичке и динамичке. Статички су они који се односе на опис ситуације ликова, атмосфере,  амбијентам расположења, природе, осећања, предмета. Динамични играју значајнију улогу у изграђуивању фабуле. Они покрећу радњу и утичу на сам приповедни ток. Мотиви могу бити главни и споредни а ова подела је извршена на основу њихове везаности за главну или споредну радњу. У тематско-историјском смислу могу бити:

1. Ошти или вечити:
   -мотив умрле драге (Леонорин)
   -мотив инцеста (Едипов и  Електрин мотив)
   -мотив вечитог луталице (Ахасферовски мотив)
   -мотив везаности за родно тло (Антејски мотив)
   -мотив избављења (Мојсијевски мотив)
   -мотив осветника (Ханибаловски мотив)
2. Мономотиви - то је када се у делима неких писаца неки мотиви пречесто појављују (мотив самоће, туге, несхваћености)
3. Лајт мотив - то је када у књижевности неког писца доминира једна реч, слика, предмет (Мостови код Андрића)
4. Лутајући мотиви се селе из једне књижевности у другу преузимају се и могу се нанова  обликовати (мотив слободе, правде, љубави...)

Композиција - назив композиција води порекло од латинског глагола comporere што значи саставити и сложити. Композиција може бити:

• спољашња
• унутрашња

Спољашња композиција се уочава визуелним путем. На основу њене организованости врши се подела на књижевне родове. У поетским делима композиција је изражена кроз стихове, а у прозним делима, поглављима, пасусима, главама, синтаксама односно реченицама. Унутрашња  композиција подразумева развијање радње кроз низ фаза. Преплићу се наративни, дескриптивни, дијалошки и монолошки сегменти. Такође уочавамо присутност динамичких и статичних мотива. Тела, простор, време и  лик одређују начин компоновања.

Радња је низ међусобно повезаних догађаја у простору и времену. Она је суштински битна за не књижевне родове(драму, епску песму, приповетку, роман итд.). Радња носи динамику у показан свет. Омогућава деловање и испољавање ликова и чини приповедање напетим и занимљивим. Радња може бити главна или централна (просире се кроз читаво дело) а постоји споредна или епизодна. Мање композиционе целине су ситуације. То су целине у којим дејствује један или више ликова, а дошло је до промене у односу на претходни моменат. Даљим разлагањем ситуације долазимо до мотива. Развијене фазе радње су експозицијеа кулминација и епилог. 

Фабула је узрочно-последичан ток радње у простору и времену. Ситуације су поређане хронолошким редом и произилазе једна из друге. Сиже је начин организовања фабуле.