Место језика у људском животу

Лингвистика је део науке о језику. Језик човека одређује на три плана:

1. Биолошком (једино човек има способност да ствара усваја и дешфрује симболе)
2. Социjалном (свака друштвена заједница користи одређени језик али не постоји идеал да свака земља користи један језик)
3. Индивидуалном (сваки појединац користи језик на себи својствен начин)

Сва три плана испољавају се кроз 2 појавна вида:

• синхрониском (истовременом)
• дијахрониском (разновременом)

Ова 2 појавна вида подразумевају постојање језика, заједница и појединаца у свим временима.

Језик је систем знакова тј. својеврстан код нарочито везан за људску способност симболичке и гласовне комуникације. Језиком се порука преноси, дешифрује и уобличава. Језим се активира у оквиру друштвених заједница. Језик је сложена психичка појава.

Општа лингвистика проучава својство језика као појаве тј. заједничка обележја свих језика. Помоћне дисциплине опште лингвистике су: 

1. социолингвистика - бави се проучавањем повезаности језика и друштвених фактора.
2. психолингвистика - бави се проучавањем повезаности језика и психичких појава

Методе у лингвистици су:

• макро-лингивистика пручава податке у ширем смислу
• микролингивстика проучава податке у ужем смислу

Проучавањем појединих језика у смислу њиховог описивања бави се дескриптивна лингвистика, док се синхронијска лингивистика бави проучавањем са становништва културе. Историјска лингвистика проучава развој језика. Компаративна лингвистика се бави уређивањем и класификацијом језика. Теоријска али и примењена лингивстика налазе своју примену ( говорни поремећаји, настава језика, у проучавању комуникације).